Mart mesec je za mene prošao brzo. I dok leškarim od juče, jer sam se prilično razbolela (grlo, visoka temperatura, virusni konjuktivitis, antibiotici, strogo mirovanje...) pokušavam da saberem proteklih 31 dan. Sunčani i topli dani, grad i ljudi se bude... Počela sam ponovo da radim, pa mi sada vreme brže i ispunjenije protiče.
Na samom početku meseca stari ljubimac...
... je dobio novog drugara. Mali sad koristim kao "portable". Od srca hvala mom mužu na razumevanju. Zna da me fotografija smiruje i leči živce. A zna i kako sam mesecima kukala da hoću boljeg ljubimca. Te ga udomismo... Još samo da njega nagovorim da krene da škljoca.
Skoro mesec dana na Trgu Nikole Pašića možete videti Rikija. Riki je legenda, beli zec, koji mirno sedi i posmatra okolinu. Dugo ćemo se družiti sa njim.
Mart mesec je obeležilo još jedno lakoholičarsko druženje. Divno kao i uvek, i tako opuštajuće bez ikakvog pravdanja zašto-šta-kako.
Proleće nam je ove godine stiglo mnogo ranije. Ja imam osećaj da nas jesen nije ni napuštala, i da je posle nje odmah stiglo šareno proleće. Vedre boje, zelenilo, cveće na sve strane. Priroda se polako budi. I ovog proleća su cvetale trešnje... Rastužilo me je, jer me podseća...
Boje nam se smeše i iz izloga beogradskih prodavnica. Moj pogled je ukrao ovaj mali, ali predivan izlog.
Obožavam Kalenić pijacu. I dok muž ide i obilazi "zeleni deo", ja se šmucam kroz deo sa cvećem i među tezgama mini Kalenić buvljaka. Teta koja se nazire na prvoj slici u pozadini, koja je prodavala narcise i zumbule nije bila baš oduševljena što sam škljocala njeno cveće, i pakosno je rekla "Bolje idi slikaj nešto drugo, a ne pijacu". Eh, kad bi ona znala koliko to mesto pruža inspiracije, koliko ljudi se tu upozna, sklopi prijateljstva, koliko smo na pijaci svi jednaki, a opet različiti. Da je znala da će osvanuti na internetu, mislim da ovakav komentar nikad ne bi prozborila. Nisam joj ništa rekla, samo sam se nasmejala i produžila dalje...
Limun! Deka je ljubazno dozvolio da ga slikam uz smeh "Naravno da može dete, možda to vidi tamo neka baba pa se još i oženim". I kako, kako onda da se ne smejem ostatak dana od srca?
On zna da obožavam zumbule. Plave, i ni jedne druge! A njega obožavaju bumbari. Ovaj ume još i da pozira.
Jedan vikend me je posetila mama. Uz sve ostale priče, odvukla me je na tu istu Kalenić pijacu, da mi kupi muškatle, da probam sa nekim cvećem na mojoj sunčanoj terasi, gde leti od 13h sunce ne jenjava do zalaska... I tako se umesto dogovorene četiri saksije, vratismo sa osam! Onda je dodatno odlučila da moje cveće treba da se presadi, te me naterala da i to uradimo. Posle svega na red je došlo i ribanje terase. Sreća pa je moj muž taj posao uzeo u svoje ruke. A samo sam htela da se svi odmorimo i prošetamo... Moja mama...
I opet zumbuli, koji su me probudili jedan vikend. Zna on, jako dobro zna. Ali, ovog puta zumbulima društvo su pravili narcisi...
Divan izlog, kao velika slika na otvorenom. Eh, da je više ovakvih izloga u gradu, bilo bi mnogo lepše za šetnju i uživanje.
Mlađi gazda dvorišta. Ne, on se nikome ne sklanja. Sklanjaju se njemu, kola staju dok on ne ustane.. Na sred puta.
Mala, skrivena kućica za ptice na mestu gde moje srce i moja duša obitava...
Delove čitam svaki dan i tiho ponavljam u sebi... Njegovo veličanstvo Gabriel Garcia Marquez.
Jedno srce je našlo svoje mesto na trotoaru. Neko je želeo da ono tu večno počiva...
Hram Svetog Save u kasnim poslepodnevnim časovima. Veličanstvena građevina. Za mene samo to - građevina. Ne verujem više... Šta donosi budućnost, eh... to niko ne zna.
Za kraj pesma uz koju, posle dugo vremena, opet umem da zaigram...
Nadam se da je i vama mart mesec prošao šareno, veselo ili pak mirno, ukoliko vam je to bilo potrebno.
Hvala na čitanju.